Povod priče danas na Fejsu bio je snimak sa nekog skupa DS-a i insert iz govora BoTe u kome on najavljuje razvoj genetskih modaliteta hrane da bude jeftina i blablabla.

Napomene: Ovaj post završen je u nedelju 20. maja u 17:33h ali je objavljen u 20 časova kada je završena izborna tišina. Za još tekstova sa ovom temom pokušajte pretragom ovog sajta pod pojmom hrana.

1. Potrebe

Aksiom – rast broja stanovnika na planeti povećava potrebu za hranom. Međutim, kada se malo zagrebe stvari postaju nelogične. Ne moramo da ispitujemo koliko se hrane troši po glavi stanovnika u EU u odnosu na Indiju, npr, da bismo skontali da priče o “globalnoj nestašici” nemaju puno veze sa brojem stanovnika.

U Srbiji, npr. potrošnja hrane raste i opada bez posebno smislenog obrasca. Npr. 2010. godine zabeležen je pad potrošnje hrane u Srbiji (objašnjenje: zbog krize), a 2011. je došlo do rasta potrošnje (objašnjenje nije dato).

Za tih godinu dana nije se promenila ekonomska situacija, a broj stanovnika se, kao i svih prethodnih godina, smanjuje (iako to iz nekog razloga ne utiče na birački spisak).

Dakle, potreba za hranom u Srbiji nije u vezi sa brojem stanovnika. U bogatijim zemljama ova veza još je neodrživija. Objašnjenje fenomena leži u pitanju: šta se računa kao hrana:

• ne, ne računa se samo ono što nam je potrebno da preguramo radni dan, unesemo dovoljno energije, ostanemo zdravi i da pritom, uživamo u ukusu
• da, računa se i hrana koju ostavimo u tanjiru, zalogaj lepinje koju bacimo kad izedemo pljeskavicu, itd.

2. Hrana biljnog porekla

Kad kupite luk, koliko slojeva odbacite? Kako baratate nožem? Koliko tanko uspevate da ogulite krompir? Kada krompir ima tačkicu, da li odsečete ceo taj deo krompira ili kopate nožem ili krompir presečete duž tačkice pa je sa strane opsečete? Od kliogram biljne hrane koliko završi u kanti pre spremanja: sto, sto pedeset, dvesta, petsto grama?

Koliko posto od svakog kilograma ne nastavi svoj put u lancu ishrane: ne pojedu ga kokoške ili svinje, ne padne na plodno tle gde se raspadne i uđe u zemljište i služi kao đubrivo koje će koristiti druge biljke već ode na deponiju gde se meša sa kancelarijskim papirom, starom obućom, plastičnim flašama, pepelom iz peći, četkama kojima ste nekad krečili stan?

Ovo je sve pre trenutka kad hrana dospe u tanjir.. Zapravo, nije sve.. Koliko puta se ne pojede sve iz šerpe pa se baci? Nek je kašika po svakom tanjiru hrane koju konzumirate, koliko je to godišnje samo za vaše obroke?

Gde završe minerali koje ne svarite? U kanalizacionoj cevi pa u reci.. pa ta reka ode u nečiju tuđu zemlju, pa u nečije more.. Hranite tuđe zemljište? Tuđu ribu? Ne. Trujete je. Sa mineralima odlazi i nikotin i kofein, odlazi i alkohol i šećeri, odlaze i antibiotici i bensedini, prolivi i menstrualne krvi i prateći Rapten K.

3. Hrana životinjskog porekla

Možda ste naleteli nedavno na snimak koji je sad uklonjen sa YouTube-a gde se vidi kako živu odraslu kravu viljuškarom spuštaju na dva valjka za mlevenje.. i melju je, celu, dok riče (live cow grinder još uvek se nudi kao pretraga, a npr. 2008. klanica iz Kalifornije povukla je 65.000 tona goveđeg mesa zbog slične afere)..

Ako i niste, možda ste videli podlive na goveđim i svinjskim butovima u mesarama.. A gledali ste i razne CSI serije gde se često priča o masnicama.. Možda ste nekad videli fotografije krvave Morave koju boje klanice duž njenog toka?  Ili ste gledali kako se melju muški pilići živi jer ne daju jaja?  Ili se sećate priče sa kravama iz Starčeva?  Ili iz Zemuna? Ili iz Banatskog Brestovca kod Pančeva?

Možda ste gledali Earthlings, verovatno najkompletniji film o našem tretmanu životinja?

Sa druge strane, načuli smo da se paštete prave od njuški, kože i hrskavica.. A gde bi se bacalo sve to, i čemu bi služilo, da nismo naučili kako da to potapamo u amonijak da pobije sve bakterije, pa da mu vratimo boju i ukus aditivima (tražite na Googleu ammonia meat ili pink slime)?

Znate li da jedemo životinje koje su zelenu boju u celom životu mogle da vide samo na odelima klaničkih radnika? Znate li da često pišemo, ovde u Srbiji, kako to nije u redu što jedemo mnogo manje mesa od zemalja EU, i kako je to zato što smo siromašni? Znate li npr. da Holandija od 17-18 miliona stanovnika gaji 40 miliona svinja? Čime ih hrani? Gde ih drži u zemlji koje ni za ljude ne bi bilo da se od mora ne otima?

Ne kažem da ne treba jesti ili ne jesti meso, samo velim da mi je simpatično ono kad Cukerberger jede samo meso koje sam zakolje, malo više lične odgovornosti i svesnog prihvatanja tereta ne bi bilo zgoreg.

Zanimljivo je što se najčešće zaboravlja da i potrošnja mleka i mlečnih proizvoda (jogurt, sir, pavlaka, itd), podrazumeva jednako surov tretman prema životinjama: uzgoj na farmama, brutalno isisavanje – krava stoji u mestu, gruva se hormonima da daje više mleka, pa se stalno drže muznice na vimenima da ne prestaje proizvodnja, pa se kljuka sedativima jer stalno stoji u mestu, pa se kljuka antibioticima jer se vime inficira spolja zbog mašine, pa se kljuka antibioticima jer se vime napumpava toliko da je mastitis kod krava uobičajena stvar, itd.

Imate i primer belgijskih krava koje su “prirodnom selekcijom” doterane dotle da budu sličnije crncima na steroidima nego stoci, pa ih još šišaju da se bolje vide mišići..

4. GM

Genetski modufikujemo hranu od kad je sami uzgajamo i to nije sporno. Sporno je to što današnji genetski inženjering podrazumeva autorska prava (ne, suština priče nisu filmovi i muzika). Na primer, Institut za kukuruz Zemun polje (ZP) državna je firma koja se bavi genetskih inženjeringom decenijama i od toga cela država ima koristi tokom istih tih decenija. Pošto država pušta ZP da propada i da ga bezočno kradu, tumačim to samo kao prepuštanje priče genetskog inženjeringa, ili što reče BoTa “modeliranja”, privatnim kompanijama.

Primer privatne kompanije je nezaobilazni Monsanto: naprave herbicid koji uništava sve biljke, onda naprave biljku koja je otporna na njega, onda kupite tu biljku od njih, i taj herbicid, i onda imate sjajne rezultate u uzgoju bilja.. E super, što bi rekla Beograđanka na kraju Bajaginih malih papalina.

Problem je u tome što nije više moguće posaditi deo te biljke koju ostavite za seme jer je genetski uređeno da biljka ne proizvodi upotrebljivo seme. Sve i da to uspete, to seme je zaštićeno autorskim pravima Monsanta. I tako dve-tri godine super prinosa i cela država nema seme.. Onda cena jedinog raspoloživog semena raste, kao i cena odgovarajućih herbicida.. Ali ne samo to.. U SAD npr, čest je slučaj da Monsanto tuži farmera zato što je na njegovoj njivi pronašao par klipova kukuruza nad kojim ima “autorska prava”.. U sudskom sporu farmeri gube..

O Monsantu imate dosta na internetu.. Npr. blog Manccinija na srpskom ili hrpu klipova na YouTube-u.

Drugi vid zaštite autorskih prava, tj. privatizacije kompletne proizvodnje hrane, jesu bezbednosni principi. Ukoliko nemate novca da prođete sve ogromne procedure da biste dokazali da je npr. nana koju uzgajate zdrava za konzumaciju, preti vam optužba (vidi priču o Codex Alimentarijusu JJ Bebe na blogu b92)..

Treći vid jeste patentiranje opšteprisutne hrane, pa je tako prošele godine bilo dosta priče o tome da neke kompanije u EU pokušavaju da patentiraju brokoli i paradajz. To znači da par godina patentiranog semena na tržištu po povoljnim cenama u potpunosti uništava semenski resurs te biljke i ostavlja celo tržište u rukama privatnih kompanija.

Svakako, treba znati i načuti svaki put kad naiđete na gorepomenuti Codex Alimentarijus, a ko ima herca i živaca da čuje i malo ekstremnije priče neka potraži intervjue sa Nikolom Aleksićem.

E sad stvari o kojima se manje priča..

5. Estetika

Marketing nam nameće potpuno blaziranu predstavu o hrani. Koliko god voleo blazirane i “veštačke” žene, to mi veoma smeta kod hrane. Kažu da se samo u Nemačkoj baci 11 miliona tona potpuno ispravne hrane zato što nije lepa po standardima koje smo propisali..

To je i dalje samo podatak o hrani koja nije stigla ni do prerade! Onda imate bacanje hrane u preradi i pakovanju za radnje, pa u samim radnjama (oštećenje u transportu, izbor kupaca, neprodata hrana, itd), pa zatim sledi sve ono već pomenuto u prvoj tački gde sam pričao o potrebama..

Ako svaki sasušeni vrh perca zelenog luka odsečete samo pet milimetara više nego što je, kao, potrebno, to je 25-50 milimetara po jednom luku, 150-250 milimetara po struku, tj. nekoliko metara ili desetina metara po sezoni.. Smišljajte dalje primere sami..

6. Potrošnja

Jogurt, proizveden sa svim onim mastitisom kako je ranije napomenuto, pakuje se u tetrapak, prelazi par stotina kilometara, ovde u Srbiji, da dođe do nas (potrošnja goriva), sve vreme na niskoj temperaturi (potošnja energije za hlađenje). Da li ste nekada pogledali u prazan tetrapak i pokušali da sračunate koliko je grama jogurta ostalo u njemu, i plus, koliko je ostalo na zidovima šolje/čaše? Pa puta dani, pa puta godina, pa puta komšija, pa puta država? Koliko je to tona jogurta proizvedeno, transportovano i bačeno, potpuno ispravno? Ova količina varira zavisno od karakteristika koji se kod naših mlekara razlikuju od tetrapaka do tetrapaka.

Ovo je samo “benigni”, “nerešivi”, “nenamerni” način bacanja ispravne hrane. Na primer, u Velikoj Britaniji, procenjuje se da, samo domaćinstva (dakle, ne proizvodnja, prerada, transport, maloprodaja), godišnje bace hranu u vrednosti od 12 milijardi funti.. oko 15 milijardi evra..

Mike Rowe, Dirty Jobs, (na 11:45)  pominje i primer farmera milionera iz Las Vegasa, koji u tom gradu sakuplja ono što hoteli bace i hrani svinje.. Ima čovek najbolje svinje u kraju..

7. Transport

Pominjao sam ga već u prethodnim tačkama, ali i postovima, međutim, vraćam se posebno na njega jer mi se čini da je to jedan od ključnih momenata koje ljudi mahom previđaju.. Smešno je to što donesemo nešto iz radnje, povrćku neku, i posle tri dana kažemo: ma to je kupljeno pre tri dana. To je smešno zato što mi nemamo predstavu kada je ta povrćka proizvedena i koliko je dana putovala do nas sa mesta proizvodnje.

Paradajz u novogodišnjoj noći u Srbiji, crni luk iz Brazila, beli iz Kine (kad ste se poslednji put oljutili belim lukom onako ko nekada).. Mleko se otkupljuje od seljaka, pa vozi u fabriku stotinama kilometara, pa nazad, stotinama kilometara, tamo gde je otkupljivano, samo je sada brendirano i u tetrapaku. Ove distance se u razvijenom svetu mere hiljadama kilometara. Sojom iz Brazila hrani se stoka u SAD da bi se meso izvozilo u Evropu..

Još je jedna zanimljiva stvar u vezi sa transportom i hranom.. Biogorivo. Kukuruz je najpodesnija biomasa za proizvodnju biodizela. Kukuruz je hrana. Gorivo je skuplje od hrane. Afrika, ionako gladna, prodaje svoj kukuruz jer EU plaća pristojno da bi pravila ekološko gorivo. EU to ekološko gorivo troši npr. tako što svaki zaposleni svojim automobilom ide sam na posao. Afrika od tih para kupuje oružje i postaje još gladnija.

8. Voda

Na stranu sad besmislica sa flaširanom vodom i sve negativne posledice koje ta korporativna priča ostavlja na planetu (više o tome na posteru Education Database Online-a).

Ima jedna druga voda o kojoj se ne priča.. Koliko vode ima u narandži? A u paradajzu? Izrael izvozi hranu u popriličnim količinama. Izrael crpi reku Jordan toliko da je ona jedna od čuvenih svetskih reka koja sve ređe uopšte stiže do mora. Tom vodom Izrael zaliva paradajz, on poraste, Izrael ga izveze. Koliko vode u paradajzu izveze Izrael? To je voda koja se u državu neće vratiti ni na koji način.. Čak ni kanalizacijom (više o globalnom water footprint-u čitajte ovde).

I srpski seljak iz Srema kada pošalje lubenicu sa njive nizvodno, u Beograd, sa njom pošalje i 5 litara vode koju mi kanalizacijom pošaljemo dalje nizvodno i ona se ne vraća u Srem. Možda ste nekada čuli kako srpska poljoprivreda kuburi sa nestašicom vode? Kako to u državi koja je vodom bogata? Nije ovo jedini razlog ali.. lubenica po lubenica.. vodokotlić po vodokotlić prerađene pijaće vode nakon ispišavanja lubenice.. pa je slika malko jasnija..

9. Mesto proizvodnje

I ova crtica se pominje u prethodnim tačkama i nekim postovima ovde, ali, kao.. Opet, evo zanemarimo globalnu selidbu hrane i gledajmo samo Srbiju. Neka hrana u Beograd stiže sa njiva i voćanjaka koji su udaljeni par stotina kilometara daleko. Dobar deo tih hranljivih materija prelije se preko Đerdapa dalje u Crno more.

Ciklični sistem krava pase – kenja u štali – skuplja se đubrivo – vraća na livadu, pretvara se u linearni sistem koji nema početka ni kraja. Jedno od predloga koji nikada neće zaživeti jeste urbana agrokultura.. tj. uzgajanje hrane tamo gde se ona i konzumira. Većina živi u gradovima, zašto se tu ne bi proizvodila i hrana? Ne slučajno i mestimično već urbanističkim, sistemskim pristupom problemu (npr. ne podstičeš razvoj automobilskog saobraćaja gradnjom mosta od pola milijarde nego od toga uradiš početak metroa). O prednostima urbane poljoprivrede čitajte i ovde.

10. Poljoprivredne mašine

Ovo ne znam da je iko pomenuo osim mog ćaleta, i verovatno još desetinu nekih ljudi po Srbiji koje ja ne poznajem niti sam ih ikada čuo. Koliko smo nesposobni da razmišljamo smisleno govori ta priča o poljoprivredi Srbije i razvojnoj šansi i govnima (političko-marketinškim, ne o govnima kao realnom resursu).

U komentarima na Fejsu danas ovako sam pisao o tome pa da sad ne prepričavam:

 .. I samo još ovo: kada pominjem domaće kompanije proizvođače poljoprivrednih mašina, treba podvući da NE postoji paralela, npr IMT traktora sa Zastava automobilima.. IMT traktori su na njivama preko 30 godina, od čega su bar pet godina koristili naftu koja bi ubila svaku fensi mašinu.. IMT traktori do njiva idu po razlokanim putevima.. IMT traktori oru brda a ne holandske i američke ravnice (tzv “strane” po kojima se jedva i hoda – ne znam da li ste nekada videli njive na kojima se uzgaja čuveni ivanjički krompir?)..

 

Jel pokušao neko, kad priča o usponu srpske poljoprivrede, da pomnoži broj domaćinstava koji imaju IMT traktor, sa brojem novca koji će uskoro morati da plati za John Deer il nešto? Koliko je to milijardi, i čega, za direktan uvoz? Jel neko pokušao da ispita kako se John Deer ponaša na planinama oko Ivanjice gde se proizvodi onaj čuveni krompir? Al ne u prvih pet ili deset godina, već nakon trideset godina rada mašine na njivi, u planinskoj vlažnosti, na standardnoj dnevnoj promeni temperature od 25-30 stepeni Celzijusa? Koliko je to milijardi, i čega, za delove i održavanje tokom tri decenije koliko traju gore u planinama IMT 533, 539..

Zaključak

Kad BoTa, ili bilo ko u Srbiji, priča o poljoprivredi kao šansi, a ne priča o domaćoj proizvodnji poljoprivrednih mašina i rezervnih delova (IMT, Zmaj, IMR), i ne priča o održivosti autohtonih vrsta koje odgovaraju ovom podneblju (vrste biljaka i životinja koje su razvile prirodnu otpornost, tj. manje pesticida, herbicida, antibiotika, grejanja podova da jorkširski prasići ne pocrkaju), a ne priča o ozbiljnoj infrastrukturi i remodeliranju prostornih planova, a priča o modalitetima semena u isto vreme dok pušta da obrazovni i naučno-istraživački kapaciteti i iskustvo Srbije na ovom polju propadaju.. tada.. on više ni ne sere (političko-marketinški) već nas otvoreno priprema za kompletnu prodaju. Ili je glup. Ja ne verujem da je glup.

P.S. Glagol pričati čitati i kao raditi nešto po tom pitanju.

Ne mislim da će je biti teško zatvoriti, na koji god način, a, uzgred, ne mislim i da će biti zatvorena na bilo koji drugi način osim prostim prelaženjem preko svega što se događa ovih dana. Na jednu drugu stvar bih želeo da podsetim.. Proste brojke su u pitanju..

Ko ne bi da sluša mene, preporučujem intervju Vesne Pešić za Radio slobodna Evropa (14. maj 2012).

Pojavio se džak sa glasačkim listićima.. Aj da kažemo da ih u džaku ima 1.000 komada, možda ih ima i manje, možda i više.. nebitno za grubu računicu. Tih 1.000 komada ne može da promeni ništa u konačnom rezultatu, bar ne predsedničkih ili republičkih izbora što se tiče. Na lokalnom nivou već je verovatnije da može.

Možda ste gledali i snimke iz Zaječara, ima ih čitava hrpa na Jutjubu, samo tražite: “izborna krađa zaječar“.. Ili “kupovina glasova” pa šta vam izađe.. Primera, tako nekih sitnih, sitnijih i od tog džaka, ima dosta.. I dalje to ne mora da znači ništa u ishodu prvog kruga predsedničkih izbora, ali već može da znači za parlamentarne i pitanje cenzusa za bar četiri stranke: za URS i LDP koje su ga prešle, i za SRS i Dveri koje ga nisu prešle. Al aj da zanemarimo i to..

Šta je onda toliki problem? Da zanemarimo sad čak i ono “svaki glas je svetinja”, što očigledno po nekom globalnom i nacionalnom prećutnom sporazumu ne nameravamo da pokušamo da sprovedemo u praksu. Dakle, šta je problem sa ovim izborima u odnosu na sve prethodne od 2000. godine na ovamo?

Brojke. Problem su brojke..

Popis vs. birački spisak

Neke bojke:

• 7,12 miliona stanovnika ima Srbija po popisu iz 2011. godine – rezultati popisa iz jeseni 2011, tj. samo šest meseci pre datuma održavanja izbora
• 90.000 beba se rodi godišnje u Srbiji prema proseku iz navedenog popisa
• 6,75 miliona građana upisano je u birački spisak za izbore iz maja 2012. godine

Kada se uporedi broj stanovnika sa biračkim spiskom dobije se to da u Srbiji ima oko 350.000 maloletnih lica. Kada se taj broj podeli sa 18 generacija maloletnih dobije se da prosečna generacija od 0-17 godina u Srbiji ima oko 19.500 duša.

Ovde godine očekuje se upis 75.000 maturanata i 57.000 brucoša što je preko tri, odnosno dva puta više od broja koji se dobija upoređenjem popisa sa biračkim spiskom (Izvor: U pravu si).

Kada bismo uzeli da jedna maloletna generacija ima 50.000 duša (što je znatno manje od realnog stanja), dobijamo to da u Srbiji (dakle, puta 18) ima bar 900.000 maloletnih.

To je oko 550.000, tj. preko pola miliona, više nego što prepostavlja birački spisak.

Dodajte ovome papazjaniju sa održavanjem izbora na Kosmetu i brojke od 260 hiljada listića za izbore u toj pokrajini (najgrublje rečeno dole ima oko 100.000 punoletnih Srba), koji pritom nisu brojani na licu mesta nego su transportovani u Vranje i Rašku (ako je dovoljno regularno da se tamo održavaju izbori kako to da nije regularno da se tamo i broje glasovi?).

Zašto je sve to važno?

Zbog brojki. Opet zbog brojki..

Na izborima 24. septembra 2000. godine učestvovalo je 4.778.929 birača. Prema konačnim rezultatima prvog kruga za Voštunjavog je glasalo 2.470.304 izašlih birača što je iznosilo 50,2%.

Diktator je tad imao 1.826.799 glasova, tj. 37,15%. Diktator je sporio da je drugi kandidat dobio preko 50% glasova prvog kruga i samim tim da se mora ići u drugi krug. Dakle, sporio je 0,2% glasova Voštunjavog.

Koliko je to glasova? O kojoj brojci spornih glasova pričamo? Jednostavno, 1% od onih 4, 7 miliona je 47.779, odnosno, 0,2% je tada bilo 9.558 glasova.

Dakle, 5. oktobar 2000. godine dogodio se zbog manje od 10.000 glasova.

Dodatno, reč je bio o predsedničkim izborima za tadašnju SR Jugoslaviju (današnja Republika Srbija zajedno sa Crnom Gorom). Manje od 10.000 glasova bio je razlog zbog koga smo tada bili spremni da uđemo u građanski rat.

Kako to da smo tada bili spremni na juriš zbog 10.000 glasova, a danas na celu tu priču u medijima gledamo kao na kokodakanje..

Tu leži suština onoga što nam se dogodilo za ovih 12 godina:

• nismo izgradili sistem, nismo ni pokušali
• ukinuli smo demokratiju te niko ko nije bezrezervno za EU, ili za NATO, ili za MMF, ili za šta god, nema pravo glasa i njegov glas nije nešto za šta vredi pitati, odbraniti, zaštititi
• bivša opozicija nema ni približno dobar PR kao što ga je imao DOS, i to iz prostog razloga – PR nema nacionalne granice (sa ili bez Kosmeta), tj. SPS je imao PR u granicama Srbije a DOS-ov PR bio je samo delić globalnog PR-a koji važi na Bliskom Istoku, u Libiji, u Egiptu, u Grčkoj, u Irskoj, na Islandu, u Ukrajini, itd.
• ukinuli smo kritičko mišljenje te bilo ko, ko dovodi u pitanje osnovnu liniju politike “demokratskih snaga” (pitate li se nekada zašto su bezvrezervno tako predstavljeni u medijima), taj neko je za devedesete, za izolaciju, za sankcije, itd.

Hteli mi to da priznamo ili ne, sasvim bismo drugačiji osećaj imali u kostima da je priča obrnuta i da se DS-LDP-URS žale na rezultate i pokazuju džak sa njihovim glasovima, i,  hteli to da priznamo ili ne, CESID, OEBS, Brisel, Bela kuća i ini, svi bi se oglasili kako “pažljivo prate situaciju u Srbiji”, kako “ne bi bilo dobro da se neko ovde ponovo igra sa glasovima birača”, kako bi “bilo šteta da nakon trnovitog puta ka demokratiji koji je Srbija prešla i već je na pragu EU”, itd. 

Naravno, usput bi se desilo još mnogo toga: povela bi se priča o Srbiji kao crnoj rupi belog šengena, povlačenje MMF-a, novinski naslovi u belosvetskim medijima “Srbija na pragu devedesetih”, “Ugrožena bezbednost na Balkanu”, i svašta tako nešto..

Imamo li dovoljno snage i poštenja u sebi da zamislimo naslovne strane Kurira, Blica, Press-a, u slučaju da Tadić izađe sa džakom nekih glasačkih listića?

Digresija: zar ne nalazite da je zanimljivo to kako je Haradinaj pušten iz Haga u toku cele priče sa izborima ovde, a, na primer, Šešelj nije ni blizu tome?

I tako..

Ne, neću ići na ulice šta god da se desi. Ali, uistinu verujem u demokratiju, i ako, prema pravilima igre, dovoljan broj ljudi glasa za bilo šta: za rat, za EU, za prisajedinjenje Rusiji ili Kini ili Argentini ili Islandu, ili za DS, ili SNS, ili LDP, ili URS, ili Dveri.. za bilo šta.. smatram da, prema tim istim pravilima igre, volja građana mora da se poštuje.

Stali smo iza svojih 10.000 glasova onog oktobra. Sada nećemo stati iza stotina hiljada glasova neznanih. Što reče mudrac kraj traktora: smejte se majmuni jedni.. i treba da nas jebu..

Bilo je jasno da će Dačić proći OK na ovim izborima, a već od jeseni bilo je jasno da će imati 15%. Zašto od jeseni?

Zato što se, nakon onog pipavog povlačenja, i samo povlačenja povodom događaja na Kosmetu krajem prošlog leta, jedini, taj i takav, Dačić, oglasio, u tom trenutku, jedinom smislenom porukom koja se iz vrha vlasti čekala dugo: nećemo biti nemi posmatrači pokušaja nasilnog rešavanja spornih pitanja..

Posledice? Vratili smo se u devedesete? Zaratili smo? Popili smo sankcije? Pretnje sankcijama? Isključenje sa EP u fudbalu za nas ionako više i ne bi bila neka kazna.. Ništa od toga..

Jedina opipljiva posledica bilo je to što su, tada veoma popularni, izleti ROSU u srpska sela skinuti sa lokalne turističke ponude.

Kada ovome dodate da se čovek koji krši Ustav dvojnom funkcijom kandiduje po treći put za predsednika nakon 8 godina na toj poziciji, i kada dodate onaj besmisleni Tomin potez pre godinu dana, ili potpunu neaktivnost DSS-a, ili istu maglovitu priču o Promenama (Preokretu) koju fura LDP sa pozicije vlasti (oksimoron), jasno je da se narodu malo skurčilo od nerada, nemuda, naglabanja, od titranja svima ni za šta..

Narod je glasao taman nekako lepo: nikome zapravo nije dao mnogo. Čak je kaznio i obe najveće stranke. Narod je napravio toliko značajnu neophodnu polugu u strukturama vlasti, i, uveren sam, kad god se ponovo desi da neko previše maše krilima, ista će mu biti podsečena na prvim sledećim izborima, bez obzira da li to radi iz pozicije vlasti ili opozicije.

Dvanaest godina je prošlo od 2000-te. Dvanaest. To je duže nego što je Sloba bio na vlasti. Šengen, kao jedini simbol dobre volje (pored milijardi kredita) dobili smo tek nakon 11 godina. Kinta za obrazovanje i nauku još uvek nam je na poslednjem mestu. Imati samostalan biznis podrazumeva da si menadžer, stručnjak za tu neku oblast kojom se firma bavi, računovođa i marketing mag, ili prosto prevarant.

Intelektualna elita dozvoljava sebi da Evropu kao kulturološki pojam izjednačava sa Evropskom unijom koja je samo jedan u nizu političko-ekonomskih-dogmatskih sistema. EU nije najgori od svih koje je Evropa izrodila, daleko je od tog, ali nije ni poslednji, ni sasvim održiv u ovom obliku, suštinski gledano, a bogami, nije se nešto pokazao uspešnim ni ovih poslednjih godina.

Intelektualna elita koja uporno priča kako je u EU bolje, a da pritom ignoriše činjenicu da nismo dovoljno dobri za nju (dok ostatak okruženja jeste), ili da brojne zemlje u EU imaju veoma ozbiljne probleme, takva intelektualna elita dozvoljava onim drugima da u nedogled, sa pravom, govore: da se vi pametni nešto pitate..

Intelektualna elita koja nije sposobna da kaže: želimo da budemo kao Nemačka, a ne kao zemlje EU (kao da se sve jednake), elita koja nije sposobna da shvati da u devedesete ne možemo da se vratimo čak i kada bi neko izmislio vremeplov, elita koja nije sposobna da stavi znak približne jednakosti između Republike Srpske i Kosmeta, takva elita zgražava se nakon svakih izbora u Srbiji.

Takva elita zamišlja da su Srbi nebeski narod koji, jedini na svetu, u celini treba da bude potpuno anacionalan, globalno opredeljen bez obzira na sopstveno okruženje, i onda pada u potpuni očaj ukoliko na izborima (od glagola birati, što podrazumeva više opcija) i neki drugi dobiju neke glasove.

Takva elita, u svom sanjivom pogledu na svet, zamišlja da su Francuzi pametniji, ili Mađari (pa su zato u EU), ili da su pametniji Grci, ili bilo koji narod na svetu koji ima more, ili metro, ili multinacionalnu kompaniju. Takva elita nije u stanju da zamisli sebe da živi u državi koja bombarduje pola sveta iz najprizemnijih razloga, i da živi sa narodom koji se, velikom većinom, takve svoje vlasti ne stidi.

Srpska elita seća se života koji je sanjala da živi, i misli da taj život još negde postoji za široke narodne mase. Još gore, oni misle da postoji u EU.

Eliti zvuči potpuno prirodno da je normalno prodati srpsku nacionalnu telefoniju nemačkoj ili austrijskoj državnoj firmi. Oni to zovu privatizacija. Srpske elita privatizacijom zove i kupovinu najveće domaće (državne) banke od strane najveće nemačke državne banke. Privatizacija? Koliko elitan moraš biti da gutaš ovako neke gluposti?

Srpska elita ima više floskula nego bilo ko drugi a ovih nekoliko navedenih primera pokazuje koliko su bespredmetna njihova ubeđenja, koliko su netačne njihove tvrdnje i koliko zapravo nije čudno što se većina ne slaže sa njima i ne misli da je deo nebeskog naroda koji glasa oslobođen stega realnosti.

Politička ideja predaje Kosmeta otelotvorena je u Srbiji pre pet-šest godina, recimo. Da li bismo danas bili u EU? Da li bi danas ljudi na Kosmetu živeli u miru, demokratiji i slozi? Da li bi se razrešilo pitanje srpske imovine dole? Da li bio prekinut šverc? Granice slobodne? Da se danas to desi, da li će biti tako za 20 godina? Za 30?

Kako će izgledati svet za tih nekoliko decenija kad otplatimo današnje dugove? Koliko ćemo novih dugova imati do tad? Kome? Čini mi se da bi elita trebalo tako da razmišlja.. Ali izgleda da ne stiže od pakovanja na svakih par godina..

Stvar je u tome da se neću zgroziti kakva god vlada sada da nastane. To je politička realnost. Moje komšije su za to glasale, za taj odnos snaga. Ionako se ne pitaju šta će kasnije biti, al bar se pitaju da podele karte. Podelili su, pošteno su podelili.

Rezultati izbora, prevod za srpsku elitu:

• Jebeš opoziciju koja ne može da počisti onakvu vlast.
• Jebeš onoliku vlast koja ne može da sahrani onakvu opoziciju.
• Jebeš koncept svi smo za sve.
• Jebeš koncept zanima me samo jedno i kenjam iz senke.
• Jebeš priču daj, daj, daj, narodu koji je davao, i ništa dobio, već dugo.
• Jebeš ih sve tako što im raspodeliš glasove ravnomerno pa nek se među sobom prvo jebu pre nego što nastave da jebu tebe.. ako ćeš u vozić ne moraš uvek i stalno biti lokomotiva..

I ne, narod nije glasao za malog Slobu, za devedesete, za SPS kakvog ga se sećamo. Svaki sedmi je glasao za SPS, pa i taj, svaki sedmi, glasao je za nešto što svakom sedmom i može da se svidi: dovoljno čvrsto, dovoljno umereno, blentavo i spontano, tupavo i ismejano, promišljeno, iznad svega veoma promišljeno.

Svaki peti glasao je da se proda Telekom nemačkoj državnoj firmi, ili Komercijalna banka nemačkoj državnoj banci, ili da se parcela pokloni za tržni centar, ili da se zida podno Beogradske tvrđave, glasao je da se pregovori vode tako što si svakog dana jedan korak dalje od mesta gde si bio juče, glasao je da deca slave rođendan predsedniku, da mediji prate svaku predsednikovu kap znoja, u loži stadiona, na stazi maratona, na plaži, na kafi.. de si Čolo tebra aj svrati na kafu da se odužiš za sponzorstvo EPS-a!

Svaki peti glasao je za Tomu sa nadom da je neko dovoljno jak i da će biti dovoljno smislen, bez obzira što je do sada lutao oko nogu kuma. Svaki peti glasao je da malo odmeni onog prvog petog na državnoj grbači, na budžetskoj šerpi.

Svaki deseti glasao je, iz nekog razloga, za mrtvozornika, koji, u Beogradu sedeći, ni o čem drugom ne ume da progovori osim o teritoriji koju je ponekad obilazio..

Svaki deseti glasao je, ne zato da ostane Mlađa, nego za svog, nekog, sugrađanina.. URS nije dobio u Bgu i to jasno pokazuje kolika je moć lokala, bilo kog, i to je veoma lepo u ovim izborima (nije lepo što će URS dobiti na poklon nezaslužene mandate u Beogradu od Dragana).

Svaki deseti glasao je za veliki preokret, i svakom desetom bilo je jasno tačno na šta se preokret odnosi.

I to je to.. Šta eliti nije jasno? Od sto ljudi u prostoriji, čak i u najizdrkanijem fensi underground klubu u Beogradu, čak i u fan pitu koncerta na Petrovaradinu na Exit-u, od tih sto ljudi, jedan se izuva isped kuće, jedan ima prekrivač od jambolije u stanu u kom živi ili u kom je odrastao, jedan ima roditelje koji su poljoprivrednici, jedan je slušao Bijelo dugme kad je bio mali, ili je slušao Pink Flojd pa je sada prerastao i jedne i druge..

Od tih sto ljudi njih 90 nema sve svoje zube, njih 10 nema pirsing ili tetovažu, njih 50 slušalo je radio Beograd u kući kad su bili mali, njih 40 nikad nije uspelo da dobije 5 na sastavu iz srpskog, njih 50 nije imalo 5 iz geografije, a drugih 50 nije imalo 5 iz istorije.

Kako, u državi u kojoj preko 50% đaka nema tokom celog školovanja 5 iz istorije, geografije, ustava i prava građana, matematike i srpskog jezika, rezultati izbora mogu da budu nekako neviđenoikadanasvetulepiičistiiuzvišeniismisleniiobjektivni?

Čak ni ta usrana elita nije mogla da savlada valjano sve te predmete u školi a sad misli da je pametnija od onih koji su bili za nijansu lošiji od njih. S kojim pravom?

Ah da, sa pravom medija koji šire dogmu koja se samo ovde fatalistički doživljava, kao i sve prethodne: bili smo veći komunisti od Nemaca, Francuza i Italijana, razjedinjeni samo verom bili smo veći nacionalisti od pomenutih Francuza ili Engleza, sada smo veći evropejci od Engleza i Švajcaraca, uskoro i mnogih drugih, veći smo liberalni kapitalisti od Amera..

Jbt, aj iskulirajte malo.. OK smo.. Sasvim smo OK..

Fotografija na vrhu teksta: pešačka zona (pijaca) u Vest Bromviču, Velika Britanija, tokom građevinskih radova, u proleće 2012. godine..

јесен, 2009. године

Поштовани господине Ђилас
упућујемо Вам

М О Л Б У

Поводом “Нацрта одлуке о очувању културно историјског идентитета Скадарлије” који је у уторак, 24. новембра 2009. године, усвојила Радна група за Скадарлију.

Обраћамо се Вама зато што нисмо успели пронаћи контакт Радне групе, као ни поменути Нацрт о чијем смо садржају сазнали само онолико колико је наведено у медијима. Наведени детаљи Нацрта, недоступност Нацрта за грађане, као и наше убеђење у крајњи исход, јесу директан повод да коначно изнесемо свој давно осмишљени предлог.

Неколико година као грађани пратимо шта се дешава са Скадарском улицом и њеним идентитетом и закључили смо да је он – нестао. Из тог разлога молимо Вас да спроведете иницијативу да са улица Београда градске власти уклоне или преправе туристичке путоказе са натписом: “Скадарлија – боемска четврт” ( двојезично, на српском и енглеском ). Овом приликом и овим путем Вас молимо да ову замисао размотрите и спроведете у дело.

С поштовањем,

грађани Србије који дух свог главног града траже и налазе далеко од Скадарске улице.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е   М О Л Б Е

Све претходне, као и најновије најављене промене које предлаже Радна група за Скадарлију махом подразумевају спровођење већ прописаног, споредног и спорног – забрану паркирања, време за доставу хране и робе, боју тенди, контролу буке…

На основу овако површног приступа града према феномену Скадарлије, као и на основу тога што Београд већ годинама гаси свој савремени ноћни живот здруженим мерама (ноћним превозом у којем не важе повластице, пооштреним радним временом у локалима, редовним полицијским проверама ноћних пролазника без икаквог повода и сл. ) сматрамо да изгубљени идентитет Скадарлије неће бити повраћен ни овом иницијативом.

Иако сматрамо да је вредно покушаја ( а покушаје не видимо ), свесни смо да никакве мере, било ком делу града, не могу да поврате дух који је нестао. Зато смо дубоко повређени начином на који се експлоатише боемским духом Скадарлије, и ликом и делом оних који су га стварали у оно радно време које у тој улици данас не постоји – 00:00 до 07:00 часова ( радно време које град дозвољава на обалама својих река уз вишеогодишње одлагање спровођења одлуке о премештању сплавова на за то предвиђене локације).

Скадарска улица за градске власти представља архитектонско-амбијенталну целину, наслеђену туристичку занимљивост која не изискује претерано посвећивање за свој опстанак, и Београд се тако према њој и односи. Сматрамо да је то право градских власти.

Међутим, како не видимо намеру да боемски дух бар једним својим делом буде оживљен, нити сматрамо да за то у званичном Београду постоји знање, све и када би постојала жеља, и с обзиром да разумемо потребу града да на навдени начин доживљава и третира Скадарску улицу, молимо да се са туристичког пројекта Скадарлија, заснованог на систематски потискиваном и угашеном духу, уклони ознака “боемски” и да буде замењена неким од мање спорних појмова: амбијентална, историјска и сл. целина.

Данашња Скадарлија толико дугује оној која ју је прославила, а ми онима који су је прославили.

OK, jedino smisleno must have je samo ono koje je ukratko definisala Međunarodna organizacija rada (ILO) još davne 1976. godine: hrana (i voda), sklonište (shelter) i odeća (i obuća). To su nazvali basic needs, osnovne potrebe, iliti must have, takoreći..

Oni koji imaju utisak da smo nekud odmakli za ovih par hiljada godina raznih civilizacija must have listu proširuju higijenskim uslovima, obrazovanjem i zdravstvenom zaštitom. Žene, one neke, zaborave da pomenu bilo koji od gornjih must have pojmova. I ne samo to..

Žene, te neke, svake sezone imaju nešto drugo must have, uz retke izuzetke koji se smatraju za must have na nekoj apstraktnoj, must have forever, listi.

Ovih nedelja viđam, na primer, neuobičajen broj mrežastih čarapa.. Smeštene su, uglavnom, između nekakvih cipela i dugih pantalona, svih vrsta, i cipela i pantalona. Tako okovane, imaju taman toliko rupica da se ne bi mogle odigrati tri poštene partije iks-oksa, a kamoli neki lagani sudoku.

I, palo mi na pamet, da je negde neko ovog proleća njih turio na novosezonsku must have listu za 2012-u. Nisam našao taj tekst, ali sam, u nekom starom, našao rečenicu na vrhu koju i nisam nikada morao da pročitam (teret saznanja da ona postoji preneh malko i na vas.

U nekakvim regularnim uslovima, mrežaste čarape u realnom svetu ponekad se sreću u prednjem delu zglobnog autobusa GSP-a ili između klompe i belog mantila medicinskog osoblja u čekaonicama zdravstvenih ustanova. I obraduješ im se.

Ovih nedelja se ne obrađavam mrežastim čarapama. Zbog te misli o must have listi. Čim nešto dođe na must have listu žene, te neke, nose ga po navici, po izmišljenom nagonu, pod obavezno, moš misliti. To je dosadno.

Kad se nađe na must have listi počne da ga nosi i debelo i mutavo, i sve to nekako bude.. pa, baš tako.. dosadno. Pre su to, nešto, nosile one koje vole, a čim se to, nešto, bilo šta, nađe na listi, must have, tada ga nose i one koje ne vole ništa.

Malo je stvari dosadno toliko, i tako, kao što je dosadna žena koja ne voli ništa, onako, muški. Ne kao voli-voli, nego kao stoji iza tog, nečeg, kao radi nešto, za to, nešto.

I, malo toga može da mi ubije pojam, želju, lepo, u meni, kao ono kad nešto lepo, nama lepo, dospe na vašu must have listu, vas, tih nekih. Tek tada, pred masovnošću, štikli, na primer, ili onih špicastih čizama, tresne me ono što učim od malena, i sada, kao, znam, al me opet tresne, iznova: vama, tim nekim, seksualnost je negde drugde, negde, gde ničeg drugog nema, nego vaša, tih nekih vas, seksualnost, lebdi u praznom prostoru, sama sebi dovoljna.

To pogrešno poimanje, to mlitavo igranje sa našim vizuelnim arhetipovima, dovodi do apsurda da je, na primer, to mrežasto, jednog leta kurvinsko, a šest meseci kasnije, must have, i fensi, i tekovina civilizacije, i seksi i blisko, kao da ste, vi, neke, u mrežastom odrastale.

Onda se dešava i taj apsurd, da ga, to mrežasto, nosite, vi neke, ispod pantalona, na poso, od 8 do 4, od 9 do 5, onih pogrešnih 8 i 4, i pogrešnih 9 i 5. Onda se dešava i taj apsurd da, to, mrežasto, nosite, vi neke, sa hula-hop nastavkom, ili tek do pola potkolenice, na svakoj nozi, po jedno, Potemkinovo selo.

I sve mi je to toliko apsurdno da čak više i ne zastajem, više ni onog, jednog trena, u sebi, ne zanemim, usput, dok čekiram BusPlus, kad vidim kako, vi neke, i dalje vukljate sasvim razgažene Ugz nožne vrećice, i gazite im po onom, nečem, što su nekada bili zidovi pete, dok đonovi gaze, zajedno sa stopalima, vas, nekih, pored, korak po korak.

Pada mi na pamet, u poluvremenu, kako bi to bilo lepo, kada biste vi, neke, imale, kao, nešto, što volite da vidite, i kao, loži vas, kada biste vi, neke, uopšte imale nešto, kao, što vas loži. I onda mi to, kao, svi, da nosimo, i pritom, da odbijamo da prihvatimo bilo kakvu pomisao o tome da smo svesni da vas ložimo, nego tako, tek tako, na sebi vukljamo. Pa da vidite kako je to!

P.S. Hvala svima onima koje nisu čekale da mrežaste dospeju na must have liste nego su ih nosile, svojima, i svima nama, u autobusima i čekaonicama.

Tekst je dokaz da umetnost nastaje svuda, makar bila i potaknuta tako trivijalnom stvari kao što je zadatak iz srpskog jezika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi ovog proleća. Tekst prenosimo u originalu, bez bilo kakvih intervencija.

Gost autor: Moj omiljeni film

Napomene:

(1) *Do sada je sMajka samo jednom imala gost autora - Sve što je lepo kratko traje (neki obećali da će prvi svoj blog pisati baš ovde.. čekamo).

(2) U principu, ovakve stvari su već godinama bledi pokušaji “originalnosti” i tek se neki upecaju pa se posle izgovaraju.. (obratiti na linku pažnju na slovo “d” u tekstu i u “profesorkinom” potpisu, i sve tako nešto)..

i pišam se po južnim vetrovima

pišam se po usamljenim

i pišam se po voljenima

pišam se po manjim zlima

i pišam se po očekivanima

pišam se po upeglanim

i peglam im se po ispeglanom

pišam se

po sustavima

sastavima,

sistemima

pišam se

po granicama

linijama

izbedačenima

pišam se

pišam se po samim

po nevoljenim

ugroženim

sitim

pišam se

dušo

prijatelju

sestro

pišam se

pišam se po

bitnim

pišam se

onako usput

pišam se po uspešnim i srećnim

pišam se

jer se pišam mnogo

po srećama

po tugama

istovetnim

i pišam se

pile moje lepo

po svemu što je bilo

po svemu što će biti

pišam se

pile moje vito

i pišam se lenjo

nagnuto

okomito

pišam se

jer jedino

pišati se mogu

jer snage nema

a ni volje nema

pišam se

pišam

jer drugo ne mogu

ni što bi teo

niti što sam snevo

i tako se pišam

jer šta bih drugo

trudim se barem

u dalj da ne bijem

i pišam se

bledo

pobelelo

mnogo

pišam se kao

da se njime

bijem

i trudim se

strpljiv

smeran

i bedan

trudim se pijan

da se ne smijem

trudim se

kažem

al se ipak pišam

jer moram

jer ne mogu

i sad da se krijem

trudim se

veruj

sve ga vako držim

ne klokćem

ne pršćem

ta čuješ li

milo

trudim se

stvarno

i trudim se jako

trudim se da besan

ne pišam

u krilo

Milan M, komentar na FB*

Gledah nešto ovih dana Spartaka, seriju.. Prija mi. Prija mi na sličan način na koji mi prija kad čitam romane koji se detaljnije bave istorijskim ličnostima i događajima kao što su: Žudnja za životom (Van Gog) ili Stradanja duše (Sigmund Frojd), Vaskrsli bogovi (Leonardo da Vinči), Antihrist (Petar Veliki), Quo Vadis (Neron i hrišćani), Ognjem i mačem ili Taras Buljba (Poljaci i Kozaci), Golgota: silazak s prestola (Kralj Milan), Srpska trilogija (Prvi svetski rat), Smena generacija (Beograd 1930-ih), ali i Noć Đenerala (Draža Mihajlović) ili Molitva (ustaše, četnici i partizani). 

U takvim delima, čak i kada je sve pomalo poetično, ili je malo nabudženo, ili kako god, ipak čovek može pronaći ugodan ambijent u kome može malo da se makne kroz vreme, kroz sebe. Na primer, serija o Spartaku koju pominjem, iako se dešava u virtuelnom okruženju, iako je scenarista dao sebi prilično slobode, ipak lepo prikazuje spletke, odnose staleža, društvene običaje i surovost toga doba, kada je Rim tek trebalo da uzleti i da postane carstvo koje je ostavilo tako dubok trag u kori evropskog kontinenta.

Napomene: (1) poznati roman Rob smatram bljuvotinom (o životu Jevreja u Poljskoj pre par vekova); (2) Veliku zabunu (Aprilski rat) nisam imao snage da pročitam; (3) Ćosića* su mi ogadili sa onih par poglavlja iz srednjoškolske čitanke, a, koliko sam razumeo od drugih, neki romani imaju jake paralele sa Jakovljevićevom Smenom generacija pa ono..; (4) Tri musketara šta god..; (5) komentar je dat uz fotografiju (vidi niže u tekstu) na kojoj se navodno vidi JFK na brodu sa golim ženskinjama.

*Nedugo nakon pisanja ovog teksta prosleđen mi je intervju prof Mila Lompara “Srpsko stanovište” (Balkan magazin) u kome, između ostalog, kaže: 

Kao pisac, Ćosić je – ne kažem to prvi put – još uvek među onima čije su ime, ugled, značaj iznad vrednosti koju otkriva njihovo delo. Jer, on je svakako umetnik trećeg reda. Njegovi Koreni su slabiji od romana kao što su Kad su cvetale tikve ili Usta puna zemlje. Njegove Deobe imaju pandan u propagandističkim romanima Oskara Daviča (Ćutnje, Tajne, Gladi), znatno su slabiji od Lalićeve Lelejske gore ili Hajke. Njegovo Vreme smrti predstavlja književni anahronizam u odnosu na Dan šesti Rastka Petrovića iz 1935. godine. Ali, posleratni književni obrazac je poništio estetsko čulo za duboko i moderno pripovedanje Rastka Petrovića. Deo je književne i političke patologije titoizma da je Ćosić jako dugo proglašavan za velikog pisca.

Ceo intervju je, inače, retko zanimljivo štivo poslednjih godina u našim medijima i svakako preporučujem da, bez obzira na teškoće (npr. nepoznavanje svih ličnosti ili događaja o kojima se govori) pokupite bar nekoliko dobrih rečenica i stavova.

Priča i detalji

Lekcije iz udžbenika istorije propuštaju da nam objasne stvari od suštinske važnosti, one stvari koje su nam neophodne da bolje razumemo svoje doba, i sebe, u bilo kom, pa i u vremenu u kom živimo. Direktna posledica toga jeste da umišljamo tri različite i podjednako apsurdne stvari: da smo samo išli, i idemo, napred, da je nekada bilo bolje ili da nam je danas neznamkako do jaja.

Zato volim da čitam navedene knjige ali i da gledam slične filmove (o nekima niže u tekstu). Važno u svemu tome jeste da ne usvojiš da si naučio baš sve o nekom dobu (apsurd je samo po sebi jer u njemu nisi živeo, a i da si živeo, živeo si samo svoj život), već da prihvatiš da tu ima slobodnih interpretacija u određenoj meri.

Čitanje ovakvih knjiga i filmova, za razliku od mnogih drugih knjiga i filmova, naročito može biti korisno zbog samog vremenskog intervala (što bi rekli delta t). U tim satima imaš sasvim dovoljno vremena da uđeš bar jednom nogom u neko vreme i porazmisliš o tome kako bi se ti, u kojoj ulozi, u tom vremenu snašao, koliko bi od tebe, današnjeg, u tom nekom drugom dobu ostalo, da li bi znao ono što danas znaš, da li bi imao drugačije stavove nego sada, po raznim pitanjima (ropstvo, država i rat, ukus u umetnosti, seksualna privlačnost, itd) ili bi prosto pobegao nazad, u 21. vek, ako ni zbog čeg drugog, a ono, zbog Brižite.

Naročito je zanimljivo obraćati pažnju na sitnice, opise odevnih i upotrebnih predmeta (uvek se setim i ekstrema Krleže koji pomalo preteruje pa je to urnebesno), načine govora, obraćanja, i sve to nešto što je autor dodavao, i onda, kada nam i nije potrebno. Meni je zanimljivo da razmišljam i o celom tom postupku istraživanja, sakupljanja informacija i traženja mesta u delu gde će one biti utkane.

Pisma iz Holivuda

Pre nego kažem o posebno zanimljivom, uvek veoma aktuelnom, momentu iz književnih dela i filmova sa tematikom iz istorije, naveo bih par crtica o, možda, ovde neočekivano izdvojenim filmovima..

Troja (2004) – mala škola nastanka mitova:

• realan prikaz Trojanskog konja, napravljenog od jedinog dostupnog drveta na plaži pod gradom, sastavljenog od delova trupa brodova, od zakrivljenih greda, grubo, sirovo..
• Ahilova smrt, kada iz sebe čupa strele i ne uspeva da izvadi i onu koja ga je pogodila u nogu, kod pete, pa prvi svedoci vide mrtvog Ahila sa strelom – u peti.. njegovo slabo mesto tako se otkriva, a zatim, u vekovima koji dolaze nastaje i priča o tome zašto i kako mu je peta, ta, jedna, ostala ranjiva.. da, iza ovoga stoji jedno veliko možda, ali, ipak je to sasvim pristojna teorija..

Aleksandar (2004) – obrazovanje i ekipa:

• Otac Filip vodi malog Aleksandra u pećine sa prikazima iz života bogova i istorije njegovog naroda.. jednostavnost tih slika, njihov prikaz suštine, podsetio me je na simboličnost koja treba da prenese poruku, i dok to radi, piša se po realističnom prikazivanju gluposti, po nebitnom, po tehnici.. Danas lako čitamo slične slike Maja, Inka, Egipćana, afričkih plemena, dok zamišljamo kako će naši digitalni tragovi trajati još dve ili pet hiljada godina, jea rajt..
• čuveni manevar Aleksandrove konjice koji plastično prikazuje kako je to moguće, da, na livadi, prejebeš brojnijeg neprijatelja.. Ova scena objašnjava šta znači dva metra prolaza, podseća da onih 100.000 stoji iza ovih prvih pet, ljudi, na koje naleće konj sa svojih par stotina kila u punom trku.. a tih pet se broji, i da li će ostati ili će se skloniti..

300 Spartanaca (1962) – izveštaj sa lica mesta:

• iako je iz ere našminkanih spektakala, film pokazuje kako je to moguće, da 300 ljudi stane pred desetine hiljada, i ostane tu dovoljno dugo.. jer, bitka je, jer, i kad baciš strele i koplja, ostaje ti mač, a mač je jedan na jedan.. trista na trista..
• film je sniman u Grčkoj, ali ga nije bilo moguće snimati na originalnoj lokaciji Termopilskog klanca, s obzirom da se izmenila geografija mesta od onomad do danas te je od nekadašnjeg klanca malo ostalo.

Historija seksualnosti

Prihvatam da nekog ne zanima da se zamišlja kao senator, gladijator, robinja, kao seosko dete u brdima Kraljevine, tamo negde, 1941, kao vojnik u rovu pod paljbom Merzera, ili kao seljak-težak, negde u vekovima od Rima do Velikog rata.

Prihvatam da uzima zdravo za gotovo da je danas nešto potpuno drugo jer je dostupnija hrana, voda, ima se za makarkakve obuće i odeće, bezbedniji je svakodnevni život, vlada relativno odsustvo ratova i smrtonosnih epidemija, relativno su dobri higijenski uslovi za srednji stalež, imamo načelno odsustvo robovlasništva..

Međutim, i ako uzmemo da su sve te životne okolnosti danas samo deo prošlosti koja nema neke posebne veze sa našim životom, ostaje pitanje seksa i seksualnosti kao uslov, kao događaj, kao uticaj, kao potreba, kao društveni običaj, koji je apsolutno prisutan i danas, kao što je to bio i pre sto, petsto ili pet hiljada godina.

Moram priznati da mi je lični utisak da smo, po pitanju seksualnosti, danas, jadniji nego bilo kada u istoriji. Seksualnost nam se kreće od izričite monogamije, preko ekstremnih oblika pedofilije, sve do zlatnih tuševa i fistinga iz dosade.

Nije da nije bivalo i ranije, samo, bez obzira na sve, čini mi se da smo danas, kao retko kad, povukli crtu, pregrubu, neotesanu, veštačku, idiličnu, i samim tim više nego neopravdanu, nekorisnu i pogrešnu, između ispravnog i lošeg, između dozvoljenog i protivzakonitog, između poželjnog i zgražavajućeg.

Ova crta, kao i svaka slična, u životu neutemeljena, crta, prosto vapi za ekstremima, novim podelama, novim problemima, novim ponosima, novim ropstvima, novim zlodelima i novim apsurdima..

Ova crta je razlog zašto danas imamo srpske viteze gejake, koji i dalje pate za izmišljenim vremenima u kojima su udavane samo device, i kojima ne može da dođe do mozga punog idiličnih slika da je ta krv crvena ko arterijska, šta to znači kada nema poroda, radne snage, te nema ni hrane, kad ostaneš i bez roditelja, a sam njivu preorati ne možeš, te znaš da ceniš udove koje su već rodile, kao pouzdane, dokazane.

Zato preporučujem svima da pronađu knjigu, a lako će je naći, pod naslovom Historija seksualnosti (pominjah i ovde autora, Morusa). Ona u kratkim poglavljima pravi presek za svako doba posebno, od Starog veka do sredine 20. veka, i seksualnost posmatra kroz nekoliko društvenih institucija: prostitucija, brak i porodica, uloga seksa u društvu..

Čak i ako niste ljubitelj istorije, možda vam bude zanimljivo da saznate kako je razvod postojao i u antičko vreme, kako je žena na Bliskom istoku pre tri-četiri hiljade godina imala zakonska prava da napusti muža i preuda se ukoliko nije zadovoljna saživotom, kako se, tu i tamo, smatralo za društveno prihvaćeno i obavezno da i muž i žena imaju ljubavnike, ali da u svemu tome postoje određene norme ponašanja, kao što su u baroku, postojale norme koliko riba sme da zavlači, pre nego li pristane ili konačno odbije..

Knjiga govori i o tome kako je javna kuća, pored katedrale, doma velmože, sudnice i pijace, bila glavna zgrada u srednjovekovnim gradovima Evrope, i da su sve prostitutke bile pod direktnim patronatom sveštenstva. Morus u knjizi iznosi i podatak da je papa od prodaje oprosta grehova (što je izazvalo pokret oko Lutera i gubitak pola vernika u Evropi i sve one potencijalne u današnjim SAD, na primer), zaradio tek peti deo od prihoda koje je na godišnjem nivou dobijao od poreza na javne kuće samo na teritoriji grada Rima (keš mu je bio hitno potreban da završi Petra i Pavla u Rimu)..

Spartak: krv i pesak

Zato mi je gotivna i serija koju pratim ovih dana, taj Spartak. Glavni glumac je lep (preminuo u toku snimanja), i onaj crnac što trenira gladijatore je savršeno izvajan, ali i žene su dosta zanimljive. Od osrednjih ženkica (proveravo ih ja sve na Google Images) pretvorili ih šminkeri, rasvetari, rekviziteri, scenografi i kostimografi, u prave vestalke, u boginje, da o njima sanjamo mi kojima su od boginja ostavili samo ovčije i, ređima, rubeole.

Bije te po očima i ušima i brutalnost sa kojom se prikazuje krv, mada, možda čak nedostaje malo bliži prikaz povreda, polomljenih kostiju, vilica, ispalih očiju od razbijenih, onako pošteno razbijenih, arkada (a ne ko danas – dve kopče i kući).

Posebno te bije surovost u odnosu među staležima, krotkost, nekada slobodnih, sada robova, ili, kada glasić slinavca zbog malo pristojnije pičke pretvara igru u istinsku, krvavu, trenutnu smrt, bez mogućnosti da se oprostiš, bez pripreme da će možda doći, iako je čekaš, iz dana u dan, neko ti tu noć, taj dan, oduzme, i sve postane samo jedan tren, jedan čas.

Preokreti su zanimljivi, naprasni, neočekivani. Borbe se čekaju, zakazuju, a zatim se dešavaju neke sasvim nove, ti i ti, na smrt, tri, četiri, sad! a ne ko danas kad se zna kada će da bude prvenstvo u fudbalu 2025, i ko će u kojim grupama da igra, i naravno, da ćemo mi biti treći u kvalifikacijama, iza Galapagosa i San Marina, u istočnoevropsko-pacifičkoj grupi zemalja trećeg sveta.

. . .

Napomena: U principu, smaraju me filmovi o herojima koji se angažuju tek kad im ubiju ribu.. Mel Gobson, na primer, to radi kao Škot u Hrabrom srcu, ali i u Patrioti, 

Pred vama je nastavak posta pod naslovom Biti obavešten: kako pratiti vesti u kome sam preporučio da zaboravite direktnu posetu sajtovima osim onda kada tražite tačno određenu informaciju i da proširite svoja interesovanja, bez puno gubljenja vremena, koristeći se društvenim mrežama.. Ovde je spisak nekih preporučenih izvora informacija na netu..

Vesti iz bilo koje oblasti najefikasnije je pratiti putem društvenih mreža kao što su Tviter ili Fejsbuk, pa zato dole preporučene izvore vesti, pored matičnog sajta, linkujem i na naloge na društvenim mrežama kako biste mogli brzo i lako da dođete do njih.

Ovaj spisak nije konačan, ali možda vas odvede u nekom novom pravcu da i sami po sličnim principima pronađete izvore koji su po vašem ukusu.

Ne zaboravite da ne treba sebe da ograničavate: ne tražite ono što vas zanima već ono što niste ni znali da vas zanima! Ostalo će, mahom, naći vas..

Napomena: preporučena mesta nemojte shvatiti kao alfuiomegu izvora informacija. Pretpostavljam da neke medije već pratite, pa su ovo neka mesta koja mogu da vas odmore od zatvorenog kruga mejnstrim informacija..

Sajtovi

National Geographic – sajt Nacionalne geografije svakoga dana može da vas podseti na kako lepoj planeti živimo. Dovoljno je da ih pratite na Fejsu ili Tviteru i da jednom dnevno pogledate makar fotografiju dana sa uvek druge tačke planete i da se prisetite koliko smo različiti i koliko slični (jedared je tako bio i Beograd).

Raw Story – odličan alternativni medij sa kvalitetnim tekstovima, zanimljivim temama, lepo obrađenim vestima iz različitih oblasti.. Samo svakodnevno čitanje naslova postova koje podele na Fejsbuku ili Tviteru dovoljno je da ispratite brzo i lako šta se trenutno događa u svetu. Tekstovi su toliko pristojno obrađeni da ih vredi čitati čak i onda kad vas baš i interesuje tema pojedinačne vesti.

Wired.com – nezaobilazan sajt za praćenje zanimljivosti u oblasti IT-a, kompanija iz oblasti računara, interneta, medija.. Kvalitetni tekstovi, sjajne vesti, čime god da se bavite ovaj sajt vredi pratiti na Fejsbuku ili Tviteru.

Jutarnji.hr – jedan od glavnih hrvatskih sajtova sa slobodnim komentarima sa Fejzbuka što ga čini posebno demokratičnim i zanimljivim za praćenje komšijskih problema, interesovanja, stavova; posebno treba napomenuti sjajno vođen Tviter nalog, a možete ih pratiti i na Fejsu, al na ovoj listu su jer su im komentari suština stvari..

Baguje.com – sjajan sajt sa korisnim savetima za korišćenje računara i mobilnih uređaja koji može biti veoma zanimljiv i za laike ali i za one koji vode svoj blog na bilo kojoj platformi (WP, Blogger); svakodnevno objavljivanje kratkih i jednostavnih postova, zanimljivih video klipova, vesti o aplikacijama i uređajima, uputstava, itd. Veoma pristojno vođenje naloga, i mislim da će vam biti zanimljivo ako ih pratite svakodnevno na Fejsu i/ili Tviteru.

U pravu si! – sajt koji mi je nedavno zapao za oko, pre svega linkovima koje deli na svojim stranicama na Fejsbuku i Tviteru. Pored svojih tekstova, ovaj sajt na društvenim mrežama linkuje i vesti iz medija koje čine naš svakodnevni život.

advance.hr – hrvatski portal sa alternativnim uglom gledanja na dešavanja u svetu koji mi se mahom čini precizniji, ili bar sveobuhvatniji od onog u mejnstrim medijima. Dobro obrađeni tekstovi, pomeranje fokusa na realne teme, itd. Preporučujem svakome ko ne bi da se uljuljkuje u cenzorske filtere, čak i ako mu je sajt malo hevi, ipak je korisno imati ovakav jedan kompas u boljem razumevanju vesti koji nam se, hteli ne hteli, svuda serviraju. Pratim ih na Fejsu i na Tviteru.

Što se tiče mojih preporuka za mejnstrim domaće sajtove sa vestima, ne bih vam preporučio ni jedan.. Ako bih nekoga baš morao da preporučim to je pre svega Mondo (pratim ga na Fejsu i na Tviteru) i eventualno Tanjug (samo na Tviteru).. Nije kao da su vesti neka ekskluziva ili nešto, ali su prilozi bar pismeno napisani i raznorodni, bez osetne tendencije ka spinovanju.

Iz teksta Komentari vincit omnia:

Znamo više od njih, mnogo, mnogo stvari. Komentarima pokazujemo da nemaju prava bez ikakvih kriterijuma da seru po nama i našoj zdravoj pameti. Komentarima pokazujemo da, čak i kada oni pokušavaju da budu duhoviti, da humor ne leži u PR objavama, u duhovitim reklamama, nego u nama, i da je najbliže što mogu da nam se u humoru približe, da prosto kopiraju od nas (primera je bezbroj).

Stranice na Fejsu

Mladenovčani – izuzetna stranica na Fejsbuku koju mogu da preporučim svima kao dnevnu dozu iskrenog i autentičnog osveženja! Stranica je odavno zrela za pravi sajt, ima izuzetno zanimljive fotografije praćene životnim pričama o ljudima i događajima u toj šumadijskoj varošici. Poseban kvalitet ovoj stranici daje i lični pečat (meni nepoznatog) autora stranice, ljubav, pažnja i sistematičnost sa kojima vodi ovu stranu (Mladenovac je uopšte jedna sjajna varošica).

Tviter nalozi

Preporučujem sada samo dva Tviter naloga koji dele veoma zanimljive linkove uz minimalan upliv ličnog stava i komunikacije sa drugim tviterašima. Ne sećam se kako sam do njih došao ali jedni su od retkih koji su osigurali mesto među nalozima koje pratim na Tviteru:

• 45 Apples (@45apl)
• Extradition Game (@ExtraditionGame)

Da ima telepatije mi bismo svi
pomrli od bola za nekoliko nedelja.

M. N.

Moja baka očajno čuje. To svaki razgovor pretvara u agoniju. Ja ne mogu da se derem, ona se pravi da čuje, i onda razgovor teče kao podivljala bujica, bez smisla, po nekim davno poderanim brazdama, pa nizbrdo. To me ubija. Imam osećaj kao da prećutkujem da je glupa, i pričam sa njom samo zato što smo rod, a nije glupa. Nema novce za aparat, a i kad bi imala pitanje da li bi ga nosila, kaže, smeta joj to. Nije tvrdoglava.

Oca joj je iz slavonskog sela odveo prvi komšija, pobratim, iz bratskog plemena. Nikada više nisu čuli za njega. Onda je, u svom selu, u igri, kraj pruge, čula nešto sa druge strane nasipa. Devetogodišnja devojčica se zatrčala, pa sjurila niz nasip, pa se ukopala. Bilo je sunce, leto ..41. Neki su ljudi, klali, čoveka. Tri godine je sa majkom i mlađim bratom po šumi živela.

U Bosnu su, peške, preko zaleđene Save, bežali.. 1943. u Bosnu bežati?! Šta je to od čega bežiš kad Bosni bežiš?! Stariji brat je poginuo na Papuku.. 44, pred Kraj, mada se ni to nikad nije tačno saznalo, i po Sremu su mu kosti tražili.. onom Sremu..

Posle rata imala je drugara. To mi je uvek bilo urnebesno! Imati drugara 48/49, po čitav dan biti sa njim, i biti devojka za udaju! Deda je za njega znao, zatim i upoznao, i zavoleo ga je, i on. Onda se udala, pa trpela, kako to biva, svekrvu, pa muža deliju i dolaske sa društvom u sred noći, i točenja, još, i još, rakije. Jedne je noći tako ustala, skuvala kafu i ušla u sobu i… ispustila tacnu… Kafa se prosula po podu: – Njega neću da poslužim.

Muž ju je ošamario pre nego je pitao zašto, makar to bilo i jedini put. Tek tad je stigla reći: On mi je oca odveo. Bio je to pobratim, prvi komšija, pet godina za ratom, deset od ubistva, i niko ga u kafani nije pitao čiji je, ko je, gde je rat nedavni proveo, sa koje strane, i koliko ih, na duši, nosi?

Pa je bio život, pa odlazak iz Slavonije, pa iznajmljene čatmare, pa joj je umrla mlada majka, pa kafanske kuhinje i medalje za sarme, pa stan, pa novi rat tamo, u njenom selu, daleko, pa joj je umro mlađi brat, pa muž, pa za godinu i po i sin, pre godinu. Sinovi njegovi, unuci, ne javljaju se više. Tek tako. Čeka se valjda stan.

Sve o ratu, i njenim doživljajima sa Hrvatima, saznao sam kad je i ovaj poslednji prošao. Nije nikog mrzela, niti ga se bojala, samo je jednom, 80 i neke, pričala vic: ma ćuti sinko, to je sramota..

Danas joj je rođendan… 76. puna… Čak je i čula da sam ja. Čak je i razabrala šta pričam. Kažu mi da je danas plakala, zbog sinova svog pokojnog sina. Ne javljaju joj se, evo godina, i sedam autobuskih stanica daleko..

I kad prođete tamo pored Fontane na Novom Beogadu, osvrnite se, u jednom tamo prozoru ima tako neki život.. Mali život. U ovoj prokletoj zemlji i betonski blokovi kriju istoriju, i njene svedoke.

17. novembar 2008.

. . .

Umrla je danas,
na Blagovesti,
2012..